Green Kitchen (Love Revolution)

Eko feministička perspektiva je aktuelna. Aktuelna je zbog svog nekomformizma, posebno kad se problematizuje politika ishrane današnjeg društva. Odnosno kako nam to predstavlja autorica Jovana Cevtićanin, aktuelna je u svom progresivizmu koji povezuje ženski eko kritički aganžaman i borbu za 1) oslobadjanje društva od veza patrijalahlnog nasleđa, 2) protiv kapitalističkog društvenog reda i 3) upravljačkog dispozitiva neoliberalne politike.

Autorica u svom radu bezkompromisno zastupa eko feminističku perspektivu. Na određeni teoretsko-poetički način sažeto obradjuje više pitanja koja se – posredno i neposredno – tiču prehranske politike (GMO seme, usev, proizvodnja i distribucija hrane…), vešto jih kombinovajući tako sa lokalnim (kulturno-tradicionalnim, društveno prehranskim) kako i sa globalnim perspektivama (kapitalizam, neoliberalizam).
Uzimajući za predmet analize prehransko stanje u Srbiji, autorica kreće u analizu iz diksursa tradicije, koji je u svojoj biti patriarhalan. Gledajući iz eko-fem pozicije na mesoždersku tradiciju klanja-kuvanja-hranjenja, prvo detektuje tradicionalnu dominaciju muškog reda, čiji označujući elementi se vežu (kad je u pitanju ritualizovanje prehrane) za nasilje, hranjenje i alkoholisanje. Okarakterizovanje tog nacionalnog i tradicionalnog rituala za oblik nasilja do života (života životinja) osvetljuje autoričinu kritičku perspektivu, koja život razume u kontekstu poimovanja bilo kog oblika života kao svetoga. U tom smislu bi rekli da se njeno pojmovanje života približava zapovedi ahimse – nenasilnog odnosa do živih bića i shvatanja svakog oblika života kao absolutno svetoga.

Interesantno je da u argumetativnom preskoku autorica povlači paralelu izmedju nasilja nad životinjama (u kontekstu pridobivanja hrane – uzimajući u obzir razliku individualni vs industrijski način) sa nasiljem nad ljudima odnosno ženama. Analiza svakako refereira na »čika Freuda«. Freud je proces hranjenja sa mesom analogno artikulisao sa ponavljanjem oceubistva. Tako i autorica, sledeći toj logiki, pokaže da je za patriarhalno društvo ponavljanje ritualnog obrasca zapravo obsesija koja teško prihvata radjanje nove zajednice: bilo da je u pitanju homoseksualna ili novo prehranska (npr. veganska). U tom smislu pravilno detektuje nedostatak demokratičnog potencijala. Potonji je neophodan za proces oblikovanje drugačijeg – alternativnog reda odnosno proizvodnju drugačijeg sebstva.

Oslobađanje od patrijahalnih formi života, koji za ženu predviđaju mesto za kuvanje, radjanje i uzgoj dece, je svakako moguć samo kroz radikalizaciju. Otuda i potreba po stavu za eko-feminizacijom – radikalnom (demokratskom) emancipacijom od tradcionalnih veza, naposled i od veza sa tradicionalnom prehranom: konzumiranjem mesa na 101 način u sva tri obroka dnevno.

Ali u današnje vreme, alienacija i menjanje tradicionalnih formi života, ne da bi se zapalo u druge forme, koje su isto tako nelagodne po život, je sizifov rad. Ali odricanje mesožderskom užitku i predavanje užitku u biljožderskoj prehrani nas, u današnje vreme, samo na odrođeni način približava organskom ili t.i. prirodnom načinu života. Na delu je određena kulturna fetišizacija »prirodnog«. Naime, ako je insistiranje na biljojedstvu vid protesta protiv tradicionalne kulture mesožderstva, treba ga još dodtano (politički i klasno) pojačati. Kako autorica ispostavlja, patriarhalni vid je na neki paradoksalni način (bio) kompatibilan i sa kapitalističkim redom, barem u tom industrijskom smislu pomasovljenja mesožderskog rituala. Goody je pisao o mesožderima po svetu, isto tako Massimo Montanari, pokazujući da je meso vezano za industrijski napredak/poredak. Ali treba uzeti u obzir da su se već u vreme industrijalizacije u Manchesteru pojavila prva vegeterijanska društva, koja su vegeterijanstvo postavile kao novu ideologiju povratka prirodnom. U kasnom 20. veku je ta ideologija – iz različitih razloga povezanih sa industrijalizacijom hrane – opet oživela kroz različite new age pokrete. Kako je oživela i postala interes masa, postala je interesantna i za masovnu kapitalističku proizvodnju. Danas su tako vegeterijanska i mesožderska prehranska opcija zapravo deo ideologije kulture prehranjivanja odnosno robne proizvodnje hrane. Zato je kapitalističko stanje proizvodnje/prehrane treba poimenovati kao stanje u kome prevladava ideologija svaštojedstva.

(Na ovom mestu bi bilo dobro opredeliti razliku mesožderi vs biljojedi u kontekstu univerzuma svaštojeda ali i demokratije prehranjivanja – dati svakom mogućnost da izabere kako će se i sa čim prehranjivati.)

Ono što je problem sa kapitalističkom proizvodnjom in tržištem hrane spada u tu kategoriju. Na tržištu prehrane u kapitalizmu prolazi sve. Nije samo tržište problem, već je problem, kao što i autorica opaža, sve veći interes kapitala da manipuliše (tržno monopolno, biotehnološki itd.) sa hranom, sa ciljem (na jednoj strani) obezbediti što više akumulacije profita, i na drugoj upravljati populacijama. Na taj način dolazi do potrebe po kritici preko (nemogućega) ujedinjenja Marxove kritike političke ekonomije i Foucaultove kritike guverniranja te negativne bipolitizacije društva.

Postavlja se ključno pitanje: kako se osloboditi dominacije KAPITALA? Postavlja se pitanje: da li je dovoljno samo sa zelenom revolucijom u kuhinji – manifestarnom i protestnom notom alternativne prehrane (veganstvo, vegeterijanstvo), koja liči na eko-hipik ideologiju (miroljubive praske voljenja matere zemlje i njenih plodova) odnosno nekim mekanim eko feminizmom-terorizmom (eko-fem-polit intervencionizam i prisvajanje javnosti) – podsticati 1) reviziju srpskog tradic-patriarhalnog društva, 2) boriti se proti neoliberalizma i dominacije kapitala?

(Autorici rada predlžem da rad razradi i po delovima detaljnije artikuliše, posebno u zaključnoj fazi, alternative sa kojima je moguće menjati stanje u društvu.)

Rad je više nego interesantan, ne zato jer zastupa žensku perspektivu, već jer nudi manifestarnu ideju, kako napraviti preokret u društvu (oslobađati se veza kapitalizma) i kako preko prakse prehranjivanja (opustiti mesožderstvo i prakticirati biljožderstvo) promeniti društvo i njegove tradicionalne forme. Preporučujem za čitanje!

Rad Green kitchen zasnovan je na površnom znanju iz Studija kulture i Studija roda odakle su uglavnom preuzete fraze i deklarativne konstatacije pretočene u nedovoljno jasan ideološki obrazac. Nažalost, u ovom radu se zapaža brkanje pojmova i namera da se sve „fraze“ povežu u celinu koja na kraju nema nekog logičnog smisla. To ne znači da nema pojedinačnih ideja koje su same za sebe vredne, ali način na koji su one artikulisane i povezane ne pokazuje da je autorka spremna da adekvatno odgovori na ideološke izazove koji je podstiču. Povezivanje patrijarhata sa mesožderstvom je sasvim suvislo i u teoriji priznato, ali povezivanje patrijarhata, mesožderstva i neoliberalizma, krajnje neadekvatno. Još je manje jasna definicija odnosa javno-privatno koje autorka koristi i tumači po vlastitoj volji. Istovremeno u ovom radu se bez ikakve logičke veze dovode u vezu mesožderstvo i konzumerizam; Ulazi se u razmatranje odnosa između Srbije i Briselske birokratije, problematizuje na banalan način uloga žene u kuhinji, itd. Jednom rečju, ne smatram ovaj rad ni na koji način vrednim za neku od mogućih nagrada.