Why is Neo new? History of Philosophy and Matrix trilogy

Rad Predraga Milidraga o trilogiji Matriksa nije samo ultimativno štivo za sve matriksologe, već je odličan analitički rad koji suvereno stupa u polje filozofije pretresajući i preispitujući radnje, dialoge i ideje likova pomenute trilogije sa heglovskim, platonističkim i dekartovskim idejama i izvođenjima. Autor na dopadljiv i vešt način čitaocu pričarava misao filozofskih klasika – upotrebljavajući te misli za rekonstrukciju i interpretaciju unutrašnje logike filma. Ali, čitaoca ne sme zavarati autorov analitički pristup trilogiji, tj. nelinearno kretanje unutar filmske trilogije (analiza filma i sadžaja radnji u filmu, dialoga i likova, logike filma itd.), niti misao-utisak da je u pitanju samo filozofska analiza filma. Nikako nije moguće reći da je ovaj rad zavezan samo filmu i filmskom diskurzu, tj. jednoj specifičnoj filozofiji filma. Teba istaći da autorov rad koji se odnosi na trilogiju Matriks ima šire društvene implikacije. Pre svega moguće je primetiti da ovaj rad otvara mnoštvo pitanja, ali istovremeno pušta i dovoljno mesta za polemiku koju je ovde nemoguće razviti u njenoj celini. Iz tog razloga izdvojiću samo one momente-pitanja koji se neposredno navezuju na festivalski polazni tekst i koje autor vešto artikuliše kroz tekst.

Kad je u pitanju imaginacija, oni koji su gledali trilogiju, neće imati problema da prepoznaju aktualizaciju pitanja o stvarnim i virtualnim svetovima u ovom radu. Na ovom mestu bi istakao kružno vraćanje preispitavanju logike svetova, samoj relativizaciji pojma stvarnosti, kao i pokušaj rešavanja pitanja „naših i njihovih svetova“. Svakako, pitanje imaginacije nije moguće zapaziti samo povodom ovih pitanja, već se postavlja i u samoj razlici između „stvarnosti“ i „privida“ (stvarnosti), onstran Platonovog vidljivog i nevidljivog (pitanje ideje i njenog prepoznavanja: geledati versus videti), onstran kartezijanske forme preispitivanja realnosti (bez ergo). No, kad je reč o pitanju pogleda i funkciji vidstva, nije moguće nepomenuti M.M. Pontija i iluziornost gledanja koju je zagrabio i razradio Lakan kroz artikulaciju skoptične funkcije (tačka slepila, nemoguća tačka videnja).

Konfliktnost je kao i imaginacija sveprisutna. Nije u pitanju samo 1) konflikt između dve megaideologije tj. matriksa – mašine versusu probuđeni – sveta ljudi, već je posredi: 2) konflikt na intersubjektivnoj ravni dva filmska junaka - Smita i Neoa (kroz kojeg se reflektuje sve društveni antagonizam dvaju svetova); i 3) interpersonalni konflikt (antagonizam, dilema) samoga junaka: rešiti čovečanstvo ili svoju ljubljenu. Svakako, ova konfliktnost, kako predlaže i sam autor, referira u zadnjoj instanc na Heglovu dialektiku gospodara i roba. Nadovezujući se na autora i Hegla, kad je u pitanju pomenuta dialektika gospodara i roba, meni se čini koristnim čitanje antifilozofa Lakana, pre svega kad je u pitanju oblikovanje (samo)svesti tako gospodara kao i roba. Ovde samo sugerišem na diskurzivizaciju njihovih mesta, sa kojih je moguće obostrano prepoznavanje i priznavanje (gospodar-subjekt histeričar/histeričarka), odnosno na diskurzivizaciju užitka-moći-znanja gospodara.

Iako se ljubav u celoj trilogiji pojavljuje na kraju, upravo tako i u ovom radu, zauzima najznačajnije mesto. Ljubav ovde nije problematizovana kao „postojanje ljubavi“, već je poudarena kao element izbora: opšta ljubav do čovečanstva (rešiti čovečanstvo) ili pojedina ljubav do voljene osobe (rešiti voljenu osobu). Iza ovog uslova ljubavi, kako bi tome rekao Frojd, krije se jedno drugo pitanje: da li su ljudi sposobni ljubiti mašine (pod uslovom da je neminovan zajednički život sa mašinama, na šta nas nagovara autor rada u kontekstu interpretacije filma)? Ovo pitanje dobija odgovor u Milerovom čitanju Lakanove forme ljubavi, npr. tamo, gde je moguće ljubav matematički formulisati kao ljubav do temeljnog objekta koji je vredan (subjektove) ljubavi. Ako ovo čitanje ima smisla, onda je ljubav do robota, koji nije sposoban emotivnog života, pre svega oblik fetišizma. No, po drugoj strani zanimljivija se čini problematika „izbora: čovečanstvo ili voljena osoba. U autorovom čitanju je odluka junaka „spasiti voljenu“ logički izbor, ako ga promatramo kroz Heglovu prizmu tragičnog junaka koji rešava čovečanstvo. Neovu strast - ne treba se zapitati da li je to strast za realnim, već za kojim realnim: osećanjima, svetom, materialnim... - je svakako treba razumeti kao faličnu strast koja je dovela do sledećeg paradoksa. Taj paradoks je moguće pročitati kroz Lakana: Neov izbor (voljena osoba i ne čovečanstvo) je bio dokaz da voli, ali sama njegova želja da bi bio voljen (pošto je voljena umrla) označila je njegovu kastraciju. Nastup te kastracije moguće je razumeti onkraj nemogućnosti uspostavljanja histerične relacije sa ljubljenom osobom; zbog toka nastupa pomirenje. A pošto znamo da odsutnost histerije – revolucionari su histerični jer znaju da gospodareva moć i vlast u velikoj meri temelje na njihovom znanju (odnosno na gospodarevom neznanju) i samopodređenju (pristajanja na mesto roba) – vodi u podređenje i životni kompromis pun dialektike. Analogno sa tim je moguće čitati i demokratizaciju revolucije zadnjeg dela Matriksa. Neova lična pobeda nad Smitom, gubitak voljene i demokratički konsenz sa mašinama, zapravo se odmiču od koncepta radikalne emancipacije i revolucije; vode u kompromisnu i progresivnu evoluciju čoveka i tehnologizacije života: biopolitika posebnog tipa. To je samo jedna od mogućih varijacija (paktova) koju, po drugoj strani i u sličnoj konstelaciji, nalazimo i u burnom ljubavnom životu (parova) u kome posle pomirenja (pre ili kasnije) dolazi do nove eskalacije konflikta. U Matriks ljubavnoj priči nema pobednika, svi gube.