Imagination of the Love

Filozofski rad Jovane Cvetićanin je u osnovi poetičan. Poetički pristup pričarava dispozitiv ljubavi čitaocu, (po)stavlja ga u njegovu neposrednu blizinu, u iskustvo događaja (ljubavi). Njeno poimanje ljubavi ne beži od antike ka sadašnjosti, već insistira na ljubavi bez kraja i vremena. Ljubav se tako u prvom delu rada pojavljuje kao uslov za „filozofiju o ljubavi“, a to je za produkciju: 1) istina o ljubavi i 2) istina koje donosi ljubav. Jedna od tih istina tiče se i razumevanja prijateljstva. Prijateljstvo kao drugo ljubavi, znači kao ne-ljubav, se pokazuje kao uslov za produkciju istine. To je prva disjunkcija koja govori da ljubav onemogućava produkciju istine. Druga disjunkcija se prenosi sa Grčkim nasleđem u Zapadni svet, Evropu. Uzimajući na zanje Deridinu misao o prijateljstvu, treba reći da je Evropa, sudeći po pisanju avtorice, nasledila prijateljstvo, a zaboravila na ljubav. Posledica zaborava je „lutanje po pustinji“. Lutanje po pustinji - nije ništa drugo nego lutanje za istinom - postaje sinonim za zaboravljenu ljubav koja se prikazuje samo kao (pustinjski) trag. Trag, koji je tamo i briše se, u (post)modernoj zamenjuje produkcija znakova. Fuko bi rekao da rad diskurza reprodukuje znakove o ljubavi odaljavajući se od istine (ljubavi). Drugim rečima: reprodukcija istina o ljubavi je produkcija beskonačnih sudbi o ljubavi bez avtorizacije koje utiču na samu destabilizaciju iskaza: volim te. Marks bi rekao da je u pitanju fetišizacija ljubavi. Međutim Bodrijar koji je kritikovao Fuka – da je u njegovom konceptu produkcije istine samo „prazno mesto“ zauzela sama vlast – je spoznao da sa raspadom tradicionalno-autoritarnog modela društva (a i stim razumevanja ljubavi) dolazi do hiperprodukcije svetova o ljubavi. Posledica je ljubav raspršena na mnoštvo pozicija, vidova, likova ljubavi. Privid ljubavi. I tu je avtorica u pravu. Ovako koncipirana formula ljubavi upliće u ljubav želju: utopos - utopija ljubavi. Ukoliko je u ljubav upeta želja, formula ljubavi postaje stvar nesimetrije, na kraju i kastracije. Dakle, ljubav nije jednačina, već je uvek stvar želje koja mora biti izražena (ljubav kao zahtev po ljubavi: voli me!) ali ne i uslišana. Ljubav je nesimetrija koja zanači i želeti (užitak), koji opet nije jednačina, već kvalitet i kvantitet koji zahteva odgovor: da li me voliš, odnosno koliko me voliš? Ti gestovi voljenog su prema avtorici hijeroglifi, neki bi rekli lavirinti... Kad se govori o lavirintima, u pitanju je traženje ljubavi tj. onoga što nam fali; kad je reč o hijeroglifima, u pitanju je tumačenje ljubavi. Ni jednog i drugog nema bez razkrivanja ljubavi: treba pozvati drugog da iskaže svoju ljubav, svoj manjak ljubavi, svoj višak ljubavi. S tim iskazom (po)kreće (se) i ljubav do istine.

Treba reći da „imaginarij ljubavi,“ kako je poimenovan ovaj odlični rad, istovremeno odkriva pustinju ljubavi i ispodbija automatični značaj ljubavi. Postavlja ljubav u analitični aparat koji preispituje njenu pojavnost trežeći momenat nepristnosti. Onu tačku na osnovi koje je moguće ljubav artikulisati kao imaginarij (mnoštva ljubavi), odnosno kao konflikt (ljubavni antagonizmi).

Na kraju, više kao sugestiju i u promišljanje, dodao bi sledeće.

Interesantna je psihoanalitska percepcija ljubavi: ljubav je transfer. Kad je u pitanju ljubav kao transfer, jasno je da je ljubljena osoba samo prelazni lik. Ljubav se tu pojavljuje u formuli: ljubim nekoga da ljubim nekog drugog. Ovo razumevanje zahteva analizu, analitički rad. U analizi se uvek odkrije nešto slučajno. Tako je i u ljubavi, rekao bi Miler. Ljubav je moguća kao slučajna. Ali to ne znači da za ljubav na prvi pogled nisu potrebni uslovi. Uslov zapišemo: u određenom prostoru/vremenu desi se da subjekt naleti na objekt koji privuče njegovu pažnju; ako subjekt taj objekt prepozna za vredan svoje ljubavi, nastupi ljubavni odnos. Ovde je poudarena tako materijalnost ljubavi kao i njena imaginarnost (uporediti sa Altiserovskim konceptom ideologije), zbog čega je ovaj „koncept ljubavi“ blizu teoriji fetiša i teoriji želje. Dakle, ovde treba prepoznati, na to upozoravaju Lakan i Miler, da je ljubav. 1) (kao i želja) mentonimična, 2) ponavljajuća se (bez cilja, kruži tražeći svoje objekte ljubavi, i pravi razlike između ljubavi: lj1, lj2, lj3...) i 3) psihički investira u subjekt (stradanje iz ljubavi, smrt iz ljubavi...). Sve to vodi u nesimetriju ljubavi, tj. u umetnost ljubavi, dok je ideal ljubavi utopični imaginarni stadij koji temelji na recipročnosti i jednakovrednosti ljubavnih supstituta. Na tragu ovoga treba se zapitati: zar ljubav ne reflektuje odnosa gospodar-rob (ljubavni odnos kroz bol i užitak) i društvene okolnosti nesimetrije (koja proizvodi konfliktnost i klasni antagonizam)? Možda ipak treba proveriti validnost imperativa: ljubi svojeg bližnjega.